Čija je zapravo moja tuga?

Da li je od moje babe, što je detinjim očima gledala krvnike dok su joj na ognjištu klali roditelje. Nisu pristali da budu robovi.

Možda je đedova. Oca nije ni upoznao jer je nestao sa braćom negde u vihoru rata boreći se za kralja i otadžbinu. Ne znaju im se ni grobovi.

Da nije ovo tuga mog strica što mu ubiše oba sina i kćer jedinu, na pravdi boga. On poludi, pobi pola susednoga sela, a na kraju sebi presudi obesivši se o štalske grede.

U ognju svetog besa nastradaše tako i zločinci i nevini. Kažu da su im majke i sestre danima neutešno klele i naricale. Možda tu izvire ova tuga, jer svi životi radosti vrede.

Da nije ovo tuga moje tetke koju su bližnji ismejali i proterali kao jalovu. Ona ponižena ode u Peštu, gde je godinama skupo prodavala svoje telo austro-ugarskoj gospodi. Mnogi su joj krišom zavideli.

Može biti da je ovo tuga naših predaka, koji svojom krvlju natopiše zemlju braneći je od dušmana, a sada se okreću u grobu jer im potomci postadoše raspikuće, digitalne siledžije, partijske ulizice i mešetari.

Ili je ovo zaista moja tuga, još iz prošlog života kada na samrti, sa britkim bratskim nožem u leđima, spoznah da jedinstvo nije zastava već poštovanje i pravda.

Tugo, bila si mi ukorenjena u kostima. Duboke behu tvoje pouke i dug put zajedno pređosmo. Sada je došlo vreme da se rastanemo – od sada biram radost i mir, za sebe i sve buduće naraštaje.

Ostaj mi zdravo, tugo, čija god da si.